Norveški pisac i pesnik Jun Fose danas je jedno od vodećih imena moderne drame i književnosti uopšte. Od debija na pozorišnoj sceni u Bergenu 1994. godine, njegove drame su predstavljene u više od devet stotina produkcija, a dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika. Komadi Juna Fosea stiču dubinu egzistencijalno, delimično religiozno obojenim dramaturškim postupkom – jedinstvenim u savremenom teatru – a stvaraju neizvesnost drugačije nego Ibzen, Strindberg i O’Nil. Oni odstupaju i od realističnog mejnstrima evropske drame poslednjih decenija, čiji su glavni predstavnici Sara Kejn, Mark Rejvenhil i Marijus fon Majenburg. Njegov stil prožet je i nepokolebljivim nihilizmom Semjuela Beketa, posebno kada je reč o njegovim kasnijim delima, čiji se proređeni, isprekidani dijalozi mogu prepoznati u Foseovoj iterativnoj tehnici. Ipak, to ne znači da je Fose nihilista. Naprotiv, on balansira između tame depresije i svetlosti mistike. Kao i svi veliki dramski pisci, Fose primorava pozorište i njegovu publiku da razmišljaju na nove načine. On je pesnik nepoznatog.
Možda bismo upravo time mogli da objasnimo njegov ogroman uspeh: on nam pruža nešto što nam nedostaje. Junu Foseu je 2010. uručena Međunarodna nagrada „Ibzen“ za celokupni dramski opus, dobitnik je i mnogih drugih prestižnih međunarodnih nagrada i priznanja, a ovaj izbor njegovih drama sa norveškog je preveo Radoš Kosović.
