Ljudi koji skaču na haube

Kao i u prvoj, Dejan Kanazir nam i u svojoj drugoj zbirci pesama „Ljudi koji skaču na haube“ širom otvara vrata svog neponovljivog sveta gde dani prolaze kao dirižabli a stvari uglavnom počinju poezijom. Osećanje usamljenosti koje dominira zbirkom nema primese gorčine i besa, već je reč o začuđenom pogledu čoveka-deteta, svojevrsnoj kritici konzumerističkog društva u kome prijatelji novcem zarađenim nad bajtovima nekog veb dizajna piju luksemburško pivo i diskutuju o efemernim, pomodnim stvarima. Kao suprotnost njima junak Kanazirovih pesama živi na socijalnoj margini, provodi vreme u sobi s pregorelom sijalicom, bulji u plafon, prostire veš, zakopava zatvarače piva u bašti, sanjari o devojkama, priseća se propalih pokušaja da se ostvari na ljubavnom planu. Poput modernog Jova, on ne lamentira nad sopstvenom sudbinom, njegov bog je poezija u kojoj traži iskupljenje za ljubavnu patnju, besparicu, loše plaćene poslove. I nalazi ga zapisivanjem stihova u beležnicu. Maštovite i iskričave, pesme Dejana Kanazira stvorile su svet unutar sveta, svet jedinstven u srpskoj poeziji. Ova zbirka je ulaz u taj svet, prepun topline i humora.