Pobuna je deo čoveka: čovek se buni protiv mesta koje mu je dodeljeno u društvu, protiv pripisanog statusa, protiv načina na koji ga percipiraju. Čovek se buni i protiv svoje konačnosti, i protiv ideje postojanja boga; buni se protiv sebe, protiv drugih, protiv nevidljivog, nestvarnog, protiv sistema u kojem teško živi.
Kami u svom eseju iz 1951. godine, svojevrsnom „nastavku” Mita o Sizifu, ilustruje različite vidove pobune brojnim primerima iz istorije i književnosti, uključujući Marksa, Ničea, De Sada, Lenjina, Hitlera, Dostojevskog itd. Analizirajući različite reflekse pobune – od kraljeubistava, preko levih revolucija do samoubistva – u odnosu na istoričnost, geopolitička i filozofska pitanja, Pobunjeni čovek i u savremenim prilikama predstavlja relevantnu i podsticajnu literaturu o putu koji pojedinac preduzima ka svojoj i tuđoj slobodi jer „čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jeste”.
