Briljantan roman o jednoj zemlji, jednom ratu i jednoj izgubljenoj mladosti
Dečje knjige nisu ga više zanimale. Sva Sokolova oka i Lastavičja krila iz indijanskih priča činila su mu se nekako lažna i nevažna. Vukove pesme govorile su mu o nečem isuviše dalekom i prošlom. Rat se tamo prikazivao u blesku oružja, u zveketu oklopa, u lepršanju čekrkli čelenki, u belim čadorima, u zlatnim jabukama i samurovim dolamama; noću je mesec plovio nad krvavim razbojištem po kome leže kao da spavaju pali junaci. Rat koji je Nenad znao bio je siv, bez lepote, zarastao u blato, trulog mesa koje se raspada u mirisu karbola, rat gladi, tifusa, cenzure...
Branimir Ćosić je romanom Pokošeno polje ostavio potresno svedočanstvo o stradanju civila i srpske vojske tokom Prvog svetskog rata, ali i upečatljivu sliku Beograda tridesetih godina 20. veka. Prvi deo romana je pretežno autobiografski i oslikava sve užase i surovost rata viđenog očima prerano sazrelog dečaka Nenada Bajkića. U drugom delu Nenad je odrastao i kao novinar jednog prestoničkog lista opisuje stresan rad u redakciji i beskrupulozno bogaćenje kapitalista. Ćosić je pisao vešto, smelo i bez zadrške. Kritički je sagledavao svet, uviđajući opšte moralno posrnuće i nestanak empatije.
„Ćosić je napisao roman kojim je objasnio sve razloge i sklonosti padu ratom osakaćenog srpskog društva. Pokošeno polje je lična a ujedno srpska istorija Velikog rata i godina koje su usledile. Sačuvana je autorova Knjiga rada i u njoj nedoumice oko naslova ovog romana: Osvajači, Nesrećnici, Kuća od karata i naposletku Pokošeno polje. Kada bi se čitali kao strofa, ova četiri naslova bili bi najkraća i najtačnija pesnička istorija jednog naroda i jednog veka.“
– Čedomir Antić
