Žena je žrtva samo ako je mrtva.
„Sigurna kuća priča je o ženi koja je u samoodbrani ubila muža, koji ju je godinama psihički i fizički zlostavljao. U zatvoru ona noću ispisuje stranice o životu koji je bio neživot, o ljubavi koja je bila neljubav, o čoveku njenog života koji je bio nečovek njenog života. A sve je između njih dvoje počelo kao očaravajuća filmska romansa koja će se postepeno i gotovo neosetno preobraziti u bračni horor. Književnica roman posvećuje neznanim junakinjama iz crne hronike, ubijenim ženama, žrtvama nasilja. Njena junakinja ne završava kao tipična junakinja iz hronike, kao leš.
Roman je filigranska literarna studija psihologije zlostavljača i unutrašnjeg sveta zlostavljane žene. Naslov je ironičan. Gde je ta sigurna kuća kroz čije zidove, prozore, vrata zlostavljač neće stići do zlostavljane? Za ženu iz ovog romana ni zatvor nije potpuno bezbedno i zaštićeno mesto jer se nasilnik pojavljuje u njenim snovima. On, iako mrtav, živi kroz strah utisnut u njenu psihu i telo.“
– Tatjana Mandić Rigonat
„Hoće li pisac ako piše o narkomaniji navući sebe na heroin da u potpunosti shvati i izgled i pakao krize i kontakte sa dilerima? Hoće li ga hitna pomoć vaditi iz zapišanih haustora i skvotova? Hoće li pisac ubiti da bi shvatio psihologiju i motivacioni i konfliktni sistem ubice? Dostojevski nije. Ni Marina Vujčić nije. Ali je neverovatno koliko je ušla pod kožu žrtve-ubice, koliko ju je shvatila, razumela, prepoznala... Ne znam koliko je pripreme prethodilo ovom sjajnom romanu. Koliko se čitao Krivični zakonik Republike Hrvatske, koliko razgovaralo sa advokatima, sa žrtvama i ubicom, ali je pobedilo ono najvažnije. Piščeva mašta, mogućnost imaginiranja, stvaranje jednog novog mikrokosmosa koji mogu samo talentovani.“
– Siniša Kovačević
