Jezgrovita knjiga Marćina Vihe delom je autobiografski roman, delom meditacija nad preminulim bližnjima, ali i priča o formiranju poljsko-jevrejskog identiteta i kompleksnom mehanizmu pamćenja. Autor „Stvari koje nisam izbacio” evocira sećanja pomoću predmeta koji su mu ostali od pokojne majke. Jer: Nećemo nestati bez traga. Pa čak i ako nestanemo, ostaće naše stvari, prašnjave barikade.
Knjige među tim predmetima imaju posebnu ulogu jer one najviše govore o nama, a posebno o tome šta smo pokušavali da postanemo, a nisu nam u tome bile od prevelike pomoći. Međutim, i drugi predmeti su bremeniti uzorcima ljudskog iskustva, poput zlatnika, koji je tokom rata mogao da posluži kao propusnica u sudbinu kakva Jevrejima nije bila namenjena.
Koristeći retke, pažljivo odmerene reči, pisac oslikava upečatljiv portret svoje majke, osobe ranjene istorijskim zbivanjima i odomaćenim predrasudama, ali pruža i ironičnu i oštru analizu porodičnih odnosa, kao i zanimljiv prikaz posleratne Poljske.
Ova elegija o odlasku majke i o formiranju poljsko-jevrejske inteligencije u celosti je sjajno napisana. S jedne strane prožeta je melanholijom, s druge – ona je aforistična, živopisna i uzdržana; ozbiljna je, fino nakapana okrepljujućim humorom. Autor postiže izvanredan rezultat koristeći kontrapunkt i kontradikciju. Prebacuje se između opšte i detaljne perspektive i prepliće visok nostalgičan registar sa osvežavajućim anegdotama.
Pjotr Slivinjski
