„Zovem se Pjetro Paladini, imam četrdeset i tri godine i udovac sam.“ Tako sebe predstavlja glavni junak romana Tihi haos. Čovek naizgled uspešan, sa odličnim poslom, ženom koja ga voli, desetogodišnjom ćerkom. Ali jednog dana, dok spasava život nepoznatoj ženi, dogodi se nešto nepredvidljivo – i sve se menja. Pjetro se povlači u svoj automobil, parkiran ispred škole njegove ćerke, i za njega počinje doba buđenja. Posmatrajući svet iz tačke u koju se zabio, on postepeno otkriva nepoznatu stranu drugih ljudi – svojih šefova, kolega, srodnika i ostalih znanih i neznanih koji, svako pod težinom sopstvenog bremena, hitaju k njemu, i kao po nekom pravilu padaju pred njegovom neshvatljivom smirenošću. Tako se Pjetrova priča širi, postaje velika, i sadrži ih sve, vodi ih, inspiriše.
Veronezijevo pripovedanje koje čitaoca u zamahu poduhvati i ponese, njegov neprekidni ples između intelekta i reči – jeste konopac kojim Pjetro Paladini polako i nemajući druge, povlači k sebi prepunu kofu sa dna bunara. Time se lagano pripremaju uslovi za jedno finale – izuzetno – pa ipak tako prirodno, u kojem se dolazi do najjednostavnije istine: prihvatanja ljudske prirode u njenoj banalnoj, herojskoj konfuziji snage i slabosti.
